Svaki roditelj se susreo s malim ili velikim dečjim lažima, a razlozi za njih su različiti u odnosu na uzrast deteta. Mnogi roditelji smatraju da deca lažu kako bi dobila što žele, izbegla kaznu ili nešto ne žele da rade. Kada je reč o deci vrtićkog uzrasta moguće je da uopšte nije reč o laganju, nego mašti.
Male dečje laži počinju da se javljaju oko 3. godine, deo su normalnog razvoja i nisu razlog za zabrinutost.
Deca ovog uzrasta još ne razlikuju maštu od stvarnosti ili istinu od laži, za njih su sve priče stvarne. Imaju bujnu maštu pa često mogu da izmišljaju priče ili preuveličavaju događaje. Budući da im pamćenje još nije u potpunosti razvijeno, neke stvari mogu da zaborave ili pomešaju. Dete još uvek ne shvata šta je to laganje. Ono izgovara neistinu i ne shvata da radi nešto loše sve dok mu to ne objasnimo.
Stručnjaci smatraju da život u mašti nije opasan ako dete ne ometa u svakodnevnom životu. Ako mališan izgleda sretno i ima realne odnose s važnim ljudima u svom životu, ne treba da brinete zbog mašte.
Kasnije se laganje javlja iz straha od reakcije roditelja, izbegavanja kazne, prikazivanja sebe u što boljem svetlu, isticanja među drugarima i svoje posebnosti.
Laganje se često javlja kod fizički zlostavljane dece. Ona vrlo retko govore istinu. Istina je za njih bolna, boje se istine jer im ona donosi batine. I usamljena deca jako puno lažu, da bi pobegla iz realnog sveta u svoj zamišljeni, savršeni svet. Najmlađi lažu i da bi zadobili odobravanje i ljubav ljudi koji ih okružuju. Laž je u tom slučaju samo pogrešno sredstvo brzog i jednostavnog impresioniranja okoline.
Roditelj koji retko kada pohvali dečiji uspeh, a sklon je da pohvali neko drugo dete, rizikuje da se dete oseća zanemarenim i koristi se lažima kako bi ponovno skrenulo pažnju na sebe, svoje postignuće ili postupke. Veliki je problem kad laž uzme maha u ranom dečijem dobu pa kad dete shvati da sa lažima može manipulisati okolinom. Prevelika očekivanja roditelja izazivaju kod dece potrebu za laganjem.
Ako dete ohrabrimo da govori istinu, a roditelji je prihvate ma koliko ona bila neprijatna, otvara se put za gajenje istinoljublja kod dece. Detetu govorimo da ga volimo bez obzira na to kakva je ta istina, da je laž loša i da se njom samo stvaraju problemi. Stalno laganje je obično deo većeg problema pa je u toj situaciji dobro potražiti pomoć stručnjaka
Gestikulacije dece koja lažu su: izbegavaju da pogledaju odraslog,, prekrivaju usta dok govore, vlaže usne jezikom, spuštaju pogled, lice im se trzne, često se iskašljavaju, trljaju nos, grebu se po glavi ili licu dok govore.
Psiholozi često iznose podatak da deca koja lažu imaju viši koeficijent inteligencije. To ne znači da dete treba podsticati da laže i dalje, ali jeste deo odgovora na pitanje zašto to dete uopšte radi. Sastavni deo njegovog odrastanja i razvoja je pokušaj da ispita vaše granice i da li ćete vi u neku njegovu izjavu poverovati ili ne.
Najbolji način da naučite dete da govori istinu je da i sami to činite.